Univerzitet bez profesora – društvo bez budućnosti

Na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru odvija se drama koja prevazilazi zidove jedne akademske institucije. Poslednjih godina, jedan po jedan, iz ovog univerziteta odlaze ili bivaju otjerani profesori čije je ime bilo sinonim za znanje i integritet. To nije tek apstraktna lista imena. Kao udruženje imali smo priliku da sarađujemo sa profesorima Senadom Ganićem, Nadijom Rebronjom, Seadom Šemsovićem, Emirom Ćorovićem, Mirjanom Bearom, Milošem Petrovićem… Videli smo iz prve ruke njihov kvalitet, njihovu posvećenost studentima i spremnost da šire znanje izvan učionica. Od naših stipendista, studenata i mladih sa kojima svakodnevno radimo, stalno čujemo koliko su upravo ti profesori ostavili dubok trag na njihove živote. Njihov odlazak nije samo gubitak za univerzitet, već za celu zajednicu.

Univerzitet bez svojih najboljih ljudi prestaje da bude univerzitet. Jer univerzitet čine profesori – njihova znanja, ideje, hrabrost da misle drugačije i sposobnost da oblikuju generacije studenata. Kada njih uklonite, ostaje tek administrativna ljuštura, bez duha i misije.

Odlazak profesora nije slučajan ni neutralan. To je jasan signal kako se moć odnosi prema znanju. Oni koji odbijaju da ćute, koji misle svojom glavom, koji ne pristaju da budu deo interesnih igara – bivaju potisnuti. Tako se sistem oslobađa onih koji ga podsećaju na ono što bi univerzitet trebalo da bude: slobodan prostor ideja.

Najveću cenu plaćaju studenti. Umesto da odrastaju uz uzore, oni sve češće nailaze na zid ćutnje i kompromisa. To nije samo gubitak za univerzitet, već za čitavo društvo.

No, iskustvo pokazuje da nijedna moć zasnovana na sili i kontroli nije trajna. Profesori koji su proterani ostaju profesori i dalje – jer profesor nije samo radno mesto, već životna misija. Njihove knjige, predavanja, generacije koje su oblikovali i dalje svedoče o njihovom radu. Njihov autoritet ne prestaje sa otkazom; naprotiv, postaje još snažniji, jer prelazi u simbol otpora i dostojanstva.

I dok sagledavamo širu sliku, podaci do kojih smo došli pokazuju razmere ovog procesa: samo u poslednjih sedam godina sa Univerziteta u Novom Pazaru direktno ili indirektno je otjerano, odnosno bilo primorano da napusti svoja mesta, najmanje 36 profesora – od čega je čak 20 njih oterano u mandatu Zane Dolićanin. Među njima su: Adela Ljajić, Adela Kladničanin, Aleksandar Radaković, Aleksandra Pavlović, Aleksandra Popin, Amer Rastić, Dalibor Stojanović, Đerđi Erdeš Kavečan, Emir Ćorović, Emir Pećanin, Fadil Škrijelj, Irfan Fetahović, Ivana Jovanović, Jasmin Nurković, Jelena Danilović Luković, Kimeta Hrnjakk, Ljubivoje Radonjić, Mirjana Beara, Mirzeta Hadžiibrahimović, Miroslav Pavlović, Miloš Petrović, Mersudin Mulić, Nadija Rebronja, Nataša Lazović, Nikola Velimirović, Petar Knežević, Sabahudin Bećirović, Samir Aličić, Samir Manić, Sead Kadrić, Senad Ganić, Stevan Čanak, Veljko Turanjanin, Vera Vukanić, Vukašin Petrović, Imran Rašlijanin (Ovaj spisak služi kao ilustracija razmera problema i ne predstavlja zvaničnu ili potpunu listu).

Sigurno ih je bilo još, ali već ovaj spisak jasno govori: ovo nije pojedinačan slučaj, već obrazac koji traje godinama i sistematski razara ono što univerzitet treba da bude. Ovo sigurno nije kraj, jer na univerzitetu i dalje ima časnih profesori koji, ukoliko se ovakvo stanje nastavi, mogu doživjeti istu sudbinu.

Univerzitet bez profesora je prazna zgrada. A zajednica koja to dozvoli – zajednica je bez budućnosti. Nadamo se da će doći do izbora nove legitimne i transparentne uprave, da će se uspjeti povratiti profesori i akreditovati izgubljeni studijski programi.